Ratna novinarka Gorica Bukić: “Nismo pucali oružjem, ali smo branili istinu i moral ljudi”

Ada masa-masa ketika jurnalisme diukur dari keberanian, bukan jumlah klik, ketika kebenaran diungkapkan dari parit, dan mikrofon dibawa sebagai beban sekaligus perisai. Gorica Bukić termasuk dalam generasi jurnalis tersebut, generasi yang tidak bertanya apakah mereka akan selamat dari cerita tersebut, tetapi apakah mereka akan menyelesaikannya. Jurnalisme masa perangnya tetap terukir dalam ingatan kolektif Krajina, sementara pandangannya saat ini tentang keadaan profesi tersebut terdengar seperti peringatan diam-diam namun serius bahwa kebebasan media belum dimenangkan sekali dan untuk selamanya.

Selama perang di Bosnia dan Herzegovina, Gorica Bukić bekerja di Radio-Televisi Cazin di mana, seperti yang dia katakan, jurnalisme berhenti menjadi pekerjaan dan menjadi masalah bertahan hidup. Acara “Golden Lilies,” yang diproduksinya, lebih dari sekadar program radio – itu adalah penghubung antara parit dan kehidupan sipil, antara para pejuang dan keluarga mereka.

– Za tu emisiju nosila sam uher težak 15 kilograma i odlazila na prve borbene linije. Snimala sam u rovovima, bolnicama, na ratištima. To nisu bile priče iz kancelarije, nego priče koje nose život – rekla je Bukić u razgovoru za Fenu. 

Program se emitirao iz studija Radio Cazina, ali su ga preuzimali i drugi mediji, uključujući Radio Bihać. Emisije su se slušale s posebnom pažnjom, a povratne reakcije slušalaca ostale su joj duboko urezane u sjećanje.

– Ljudi su govorili “Dok čujemo vaš glas, znamo da je sve u redu i da četnik nikad neće ući u Cazin”. To povjerenje je najveća nagrada koju jedan novinar može dobiti – kaže Bukić.

Rad u ratu značio je stalnu izloženost opasnosti. Granate su padale u blizini studija, a ponekad i direktno kao odgovor na emitirani program. Bukić se sjeća trenutaka kada je, usred emisije, morala zadržati mirnoću kako agresor ne bi osjetio strah.

– Studio je bio pun gostiju, Volhov je pao blizu Cazina, a ja sam promijenila temu u sekundi. Nisam smjela dati do znanja da su postigli cilj. U ratu novinar ne smije pokazati slabost. – prisjeća se Bukić

Posebno potresni bili su terenski izvještaji iz bolnica tokom završnih operacija rata.

– Sve je bilo krvavo, doktori, pacijenti, vreće s amputiranim organima. Tada sam prvi put izgovorila rečenicu koju i danas osjećam: smrt ima miris. I zaista ga ima – rekla je Bukić.

Danas, s vremenske distance, tvrdi da je ratno novinarstvo zahtijevalo neustrašivost, ali i jasnu vrijednosnu poziciju.

– U ratu biti novinar značilo je biti artiljerac u medijima. Nismo pucali oružjem, ali smo branili istinu i moral ljudi – ističe Bukić.

Govoreći o promjenama u profesiji, Bukić pravi jasnu razliku između nekadašnjeg i današnjeg vremena, ali upozorava da sloboda nikada nije bila bez ograničenja.

– Nekada ste imali Savez komunista. Znalo se ko je podoban, a ko nije. Poslušni su napredovali, neposlušni su plaćali cijenu. Ali danas je, po meni, još strašnije. Danas više niste gospodar vlastitih misli – rekla je i dodala da savremeni pritisci dolaze tiše, ali su često efikasniji.

– Ako pokušate reći ono što mislite, često vam ne preostaje ništa drugo nego sud. To nije sloboda, to je privid slobode – smatra Bukić.

Za svoj rad Gorica Bukić dobila je brojna priznanja. Već 1997. godine proglašena je najboljom novinarkom za reportažu, uz zvanično priznanje da je riječ o najboljem televizijskom projektu te godine. Ipak, posebno emotivno govori o nagradi Društva novinara Bosne i Hercegovine iz 2021. godine, kada je jednoglasno izabrana za najbolju radijsku novinarku u Bosni i Hercegovini.

– Rekli su mi da su svi članovi žirija pitali “Je li to ona ratna novinarka iz Krajine?” I kad su potvrdili da jeste, glasanje je bilo jednoglasno. To se ne zaboravlja – prisjeća se.

Godinu kasnije, dodjela Povelje Grada Bihaća za višedecenijski rad u novinarstvu, humanost i borbu za društvene vrijednosti, dodatno je potvrdila njen status novinarke čiji je profesionalni put duboko vezan za zajednicu u kojoj živi.

Danas Gorica Bukić i dalje radi u Radio-televiziji Unsko-sanskog kantona, mediju u kojem je provela najveći dio svog profesionalnog vijeka. Iako su se okolnosti, tehnologija i društveni kontekst promijenili, njeno shvatanje novinarstva ostalo je isto, kao javne odgovornosti i borbe za istinu.

– Jurnalisme tidak dilakukan untuk fungsi, atau untuk kekuasaan. Jurnalisme dilakukan demi kepentingan rakyat – kata Bukić, menyadari bahwa zaman sekarang membutuhkan keberanian yang berbeda, tetapi tidak kurang konsistensinya.