Gpst specijalnog programa TVSA, posvećenog 2. maju, bio je heroj odbrane Sarajeva, gazija Adem Jež. On je odigrao presudnu ulogu 2. maja 1992. u zaustavljanju specijalaca JNA koji su imali pravac prodora kod Narodnog pozorišta.
“Taj 2. maj jeste završetak te akcije i bitke za odbranu Bosne i Hercegovine — jako značajan. Dešavanja su se počela odvijati 1. maja, kad su oni i došli. Jer smo mi se čitav taj 1. maj se borili sa njima.
Oni su došli do Skenderije, jedan dio gdje su zaustavljeni, drugi dio je prošao upravo gdje smo se mi nalazili, to je ispred Narodnog pozorišta. Oni su sa svojim transporterima i vojnim džipovima došli tu, i jedan je transporter produžio do mosta Ćumurija, gdje je bivša Estrada, i tamo su ga zaustavili.
Kod nas su došli na naš dio grada gdje smo se mi družili i cijelo vrijeme od kada znamo za sebe — to je naš dio grada gdje smo i rođeni i poznajemo ga savršeno kroz djetinjstvo, kroz ta dvorišta, kasnije i omladina kada smo bili, kroz ta druženja. Poznavali smo svaki haustor, svako dvorište, svaku baštu, tako da nam je to bila prednost.
S obzirom da smo mi par dana ranije imali jednu akciju koja se odvijala na Jevrejskom groblju, nama je uspjelo — i još par jedinica koje su bile tamo — nama je uspjelo da pretrčimo i da uđemo među neprijatelje, tako da smo uspjeli zarobiti određen broj naoružanja. Nije to nešto posebno, ali ipak dovoljno za nas koji nismo imali skoro ništa.
Kad smo došli u naš štab, koji smo formirali već ranije, jer smo znali šta se dešava, znali smo od sela Ravno, od Bijeljine, tako da smo mi malo u ilegali znali i družili se sa nekim ljudima ozbiljnijim koji su osjetili o čemu se radi i šta nam dolazi. Tako da smo mi ipak bili koliko – toliko malo spremni. Ali sa naoružanjem gotovo nikako. Jer mnogi ljudi nisu ni znali, recimo kraja aprila ili 1. maja, ljudi su sjedili u baštama, išli Titovom normalno.
A mi smo već tada ratovali. Čak i prije je bilo nekih akcija, ali eto to je ono baš zvanično i udarno. Na našu sreću, znači kad smo uzeli to naoružanje, kad smo donijeli u naš štab, između tih nekih pušaka bila je ta “Osa” — to je raketni bacač, koji sam ja kasnije, ne znam ni ja kako, ali meni se dopalo to oružje, ne znam ni ja zašto. Posmatrao sam ga, ali ne znam čemu služi, znam da je to neka Bazuka, ali jer nisam ja bio upoznat ni prije sa takvim naoružanjem.
Pa sam tražio i nekako sam po nekim štabovima saznavao od nekih ljudi gdje bi mogli biti u tim štabovima ovi ljudi koji su bili aktivni u službi JNA, pa bi oni mogli znati. Tako da sam došao do nekih ljudi koji su mi brzinski objasnili o čemu se radi, kako to funkcioniše. A ja sam to malo k’o i upamtio, malo i nisam, ali uglavnom, hajde, otprilike znam kako to ide.
Tako da sam sa svojim prijateljem Pacom, Semirom Hadrovićem — mi smo stalno bili zajedno — on mi je pomagao zato što je trebalo nositi taj lanser, takozvanu “Osu” i ove granate, rakete. Tako da mi je Paco to pomagao i nas dvojica najčešće bili zajedno.
I upravo ta “Osa” nam je spasila… Uspjeli smo da onesposobimo tu grupu od 30-ak niških specijalaca, koja je stvarno jako značajna taj dan, da mi skoro goloruki i nikakvim iskustvom ratnim, mi smo uspjeli… Jer znate li šta znači specijalac biti, pogotovo u to ratno vrijeme? A kasnije sam saznao da su oni — i ovaj takozvani neki Rambo, pod nadimkom s kim sam ja pregovarao — da su oni radili čuda po Vukovaru. Pa zamislite da mi koji pojma nemamo o ratu i oružju, nama je to uspjelo”, rekao je Jež.
Pogledajte cijelo gostovanje.
